Uvijek na moj račun

Uvijek na moj račun

Nikada se nemojte šaliti na račun drugih. Ljudi to ne vole. Najbolja šala je šala na svoj račun. To ljudi vole. Time pokazujete da niste oholi, da niste sebični, da ste čovjek – da se i vama dešavaju iste stvari kao i drugima.

Ako ste ikada čitali bilo šta o govorništvu, o javnom nastupu, prezentaciji, načinima na koji se može ukloniti trema i strah, načinima na koje treba početi prezentaciju, govor i javni nastup, onda ste, siguran sam, naišli na dio, ili kompletan članak, tekst o humoru. Odnosno, koliko je humor važan u govoru i koliko može poboljšati vaš javni nastup.

Humor zaista jeste jedan od bitnih elemenata govora. Ali je isto tako i jedan od najtežih i najriskantnijih. U jednom od svojih prethodnih tekstova, pisao sam o tome koliko je važan početak prezentacije, tj. koliko je važan način na koji ćemo je započeti i otvoriti. Tada sam pisao da je jedan od najboljih načina da počnemo – priča; ispričati neku priču.

Početak je najvažniji. Tada publika odlučuje hoće li nas slušati ili ne. Prvi utisak nema reprizu. Zato je važna priča. Zato je važno ne početi standardno. Ali i kada pričate priču, to ne smije biti nešto što su ljudi čuli na desetine puta. Tako im nećete privući pažnju. Najbolje je da je to lična priča, nešto vaše, neka vaša ‘tajna’ koju ljudi nikada ranije nisu čuli.

Isto važi i za humor. Ne možete vaš govor početi sa nekom šalom koju su ljudi čuli ‘hiljadu’ puta i očekivati da im bude smiješna. Jedino što može biti smiješno ste vi. U slučaju humora, vrlo je važno da je povezan sa temom i vašim javnim nastupom. Nikada se nemojte šaliti na račun drugih. Ljudi to ne vole. Najbolja šala je šala na svoj račun. To ljudi vole. Time pokazujete da niste oholi, da niste sebični, da ste čovjek – da se i vama dešavaju iste stvari kao i drugima.

Nedavno sam jednoj grupi turista držao kratko predavanje o Sarajevu. Sasvim iznenada. Ljudi koji su me zvali, rekli su da to ne bude duže od deset minuta. Na početku svog govora rekao sam: ”Organizator me je zamolio da vam pričam makar sat vremena.” I tu sam napravio malu pauzu. Vidio sam na njihovim licima blagi šok u smislu ”Sat vremena!! Pa je li on normalan!?” A bili smo vani i na suncu. Nakon te pauze od dvije do tri sekunde, nastavio sam: ”Ali, ja sam odlučio da to ipak neće trajati duže od deset minuta.” Nakon toga je uslijedio smijeh i olakšanje na njihovim licima. Shvatili su da je to bila šala.

Kada sam radio u Vijećnici, kao kustos i vodič, nikada se nisam ograničavao da samo pričam o Vijećnici. Uvijek sam turistima govorio o Sarajevu, Bosni i Hercegovini, našoj historiji. Htio sam da odu sa što više informacija. Informacija koju nikada nisam izostavljao jeste da je Sarajevo prvi grad u Evropi sa tramvajem, dodajući kako je to zapravo bio eksperiment Austrougarske vlade (ne ulazeći sad u to da li je to tačno ili ne; nebitno je za ovaj tekst). Uglavnom sam završavao riječima: ”Dakle, Sarajevo je prvi grad u Evropi koje je imalo tramvaje. I kao što ste već primijetili, mi te tramvaje koristimo i dan-danas”, aludirajući na to koliko su tramvaji stari i loši. U tom momentu nastupi smijeh publike.

Dakle, dvije stvari: neka šala uvijek bude relevantna, neka je vezana za temu i vaš nastup; nikada se ne šalite na tuđi račun, nego budite neutralni ili se šalite na svoj račun!